ЈУТРО

Горчину буђења

слутња стихије прене,

рујнобојне бледе искре,

слап у мени бук стишава, 

а слике лете ко ореол, 

слажу се у ризницу душе –

богатство у сиромаштву спи.

Јутро је сјаја зимовита,

а у саћу пролеће плаче

пуно пупољака сувих,

пуно сања и сећања,

пуно рађања и умирања,

пуно мене које нема више –

израња сунце тихо разборито.

23. фебруар 2018.