ЧАРОЛИЈА ЏЕЈМС ЏОЈС

Дечак из Ротама жуди ка пучини,

Ћуд му таласава бурна је кô море,  

Визијом свог пера читача опчини,

Над постањем земним речи му се оре.   

Зраке душе везу скаске чипке лирске   

Онтичке, заносне – стих је кô музика,

Својој Нори пева – одлазе из Ирске

Да источи душа све из страсног крика.

Одзвања из пера мис'о модернизма:

Даблинци и повест о младим сновима

Исповести духа – мелемна дивизма,

Из Уликса часи Леополда Блума

Данас Bloomsday – а пре оспорена,

И песништво чудног, усамљеног момка

Камерна музика, хваљена, куђена   

Мелодичних речи слика тихо громка.     

Спознао је љубав одане Иркиње,

Стихови се страсни роје кô пчелице

Жеравице жудне у врисак буктиње   

Брзине пламене птице соколице.

Камерна музика кô минстрел времени     

Звук језика верси свилени је течни,

Крстари Енглеском и цели свет плени,

Док у Даблину бди Џојс у бронзи вечни.

Децембар 2017.