16. јун 2017.

У ТВОМ ПАРКУ

Алекси Шантићу
  
Божанског пера, мисли и стаса 
Из Неретве ледне Орфеј стасао.
Бронзаном оку, усни без гласа
Голуб на длану чуј исклесао.   

Алекса драги, стојиш поносан!
Пјесниче, појем прослави Мостар.
С Ћоровићем, Шолом и Дучићем
Зору си основао, културе нектар.

У Гуслама сијела бјеху чувена
А Бјелушине на стих још миришу
У бехар га утка душом од невена
Да о љубави прољећа пишу.

Твоје су версе позив свој браћи: 
Остајте овдје! Сунце туђег неба...
Вјечна Емина кô икона ће таћи.
А Ти Анку волиш, љубав Ти треба.

Претпразничко вече, опјева дане 
Куће пусте, стрњике печатиш срцем.   
Предбожична пјесма вида Ти ране.
Пјесниче златним писао си перцем!

Јужњачког дерта и миља небног
Стих је Твој љубав, пјева и свира
Души је лет и постање вјечног.
Осјећањем Твој пој тетовира!

Умро наш Пјесник! Мостарци сузни
Збијени у колони, руку склопљених 
Испратили су Те на починак вјечни.
С Олимпа одјекује Твој њежни стих!

2004.

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић